Tačno pola veka posle Partizan je pobedom  nad Javorom iz Ivanjic od 2:0 (1:0) na u “bomboni” od stadiona FK Metalac u Gornjem Milanovcu obeležio 11.maj 1966. godine, odnosno pola veka od finala KUPA EVROPSKIH ŠAMPIONA na briselskom Hejselu sa Realom.

Pun stadion, transparent “Pedeset godina ponosnog sećanja” nascrtana 11-orka crno belih beba iz 1966,Mustafa Hasanagić medju akterima na terenu na kraju meča, u kome se vodila  borba prsa u prsa, golovi Marka Jovanovića u 35. i Dušana Vlahovića u 97. minutu. Igra kapitena Partizana Saša Ilić  za 14.trofej u karijeri, i  Evertona  na evropsom niovou,   ključnih faktora  i pobedi Partizana za 13. trofej u Kupu od 1947. u tadašnjoj Federativnoj narodnoj republici Jugoslaviji, do ovog sinoć u Republici Srbiji..

Ružnog je bilo nažalost i previše.

Prekidi zbog bacanja baklji na teren, vređanje premijera, tek izabranog selektora Muslina, sudije Mažića, i dosadna kiša..

Klub iz Humske je do trofeja stigao bez primljenog gola, što je jedinstven slučaj, a Kup je vredan 10 miliona dinara.

Partizan je pobedio, bio je bolji, ali su Ivanjičani imali tri šanse. Maleroznog Josovića goll nije hteo.

Partizan je sa smešnim bekovskim tandemom Bogavac –Vulićević, neupotrebljivim Golubovićem na sredini,  muvom bez glave, Bugarinom Božinovim, u špicu, zasnivao igru na Ilićevoj inteligenciji demonstriranoj sa bezbroj minijaturnih  bravura.  Everton je briljirao u defanzivi i ofanzivi,  Jovanović odlučio meč, a Gugua potvdio visoku klasu, kao i mladi Mihajlović.  Vlahović je  na prvi dodir lopte Alena Stevanovića, posle nekoliko loših reakcija,   centašut  pretvorio lako  glavom u nedostižnih 2:0 !

Srce puca od bola što voljom odlazećih uništitelja kluba, sinoć u crnim limuzinama pristiglih na finale, nije u timu bilo srpskog Mesija,  Andrije Živkovića, srećnog mnogo više od svih, i pomenutog zla, sinoć u svlačionici među igračima posle  trijumfa Partizana u Kupu Srbije.

Hulgani među navijačima Partizana sredinom prvog poluvremena su se potukli između sebe, i jedan od njih je bačen sa tribine na teren, a potom je judaljen sa stadiona.

Mažić je dva puta prekidao meč zbog bacanja baklji u teren. Jednom bakljom je pogođen pomoćni sudija Dalibor Đurđević, ali je meč je posle drugog višeminutnog prekida ipak odigran do kraja.

Mažić nije bio na evropskom nivou. Zbog divljačkog starta na Gajiću Bogavac je morao da u svlačionicu u 72.minutu. Bio je to direktan crveni karton, a imao je već žuti. Brašanac je ostao do kraja na terenu iako je na svom kontu imao previše oštrih faulova. “Čistili” si Ivanjičani rivale po klizavom terenu, ali je činjenica da su”izgoreli” u silnoj želji da naprave istorijski uspeh u svom prvom finalu.Navijači iz Ivanjice su bili fantastični. Bodrili su svoje ljubimce od početka do kraja finala, kada su uvredama čini se opravdano uputili “pohvale” Mažiću.

Do sinoć nije bilo moguće čuti u jezgru sa “juga” standardnu poruku premijeru Srbije, ali se konačno i to desilo.

Što je tako više je razloga, a dva su ključna.

Prvi je veliko broj partizanovaca van Beograda, Niša, Kragujevca, Čačka, Kraljeva, Novog Pazara, Prokuplja, Vranja, Kruševca, Šapca, Valjeva, Novog Sada, Subotice... A drugi razlog je hapšenje vođa, trojice aktera incidenta ispred stadiona u Humskoj 28.aprila kada je isprebijan telohranitelj direktora Vazure, koga niko nije napao, iaki su beogradski mediji tvrdili suprotno.

I pored trofeja Vučelić, Vazura, i ostali u ostavci od poraza sa Augzburgom prošlog decembra su dobili jasnu poruku zbog svojih “dela” u Partizanu. Grmelo je je sa tribina i kada se pehar našao u rukama kapitena Saše Ilića: Uprava napolje!

Ono što valja posebno naglasiti. Domaćin se pobrinuo da novinari dobiju konačno tretman kolega, privilegovanih da prate utakmice, na primer Arsenala, ili Reala.

Svaka čast i hvala gospodi iz Metalca, a  nacionalnom servisu i državi nek služni na čast što nije bilo tv prenosa finala Kupa Srbije.